Razlika između osetljivosti (S) i rezistentnosti (R)
U čemu je razlika između osetljivosti (S) i rezistentnosti (R) na rezultatu mikrobiološkog ispitivanja?
Određivanje da li je izolovana bakterijska kultura osetljiva ili rezistentna na određeni antibiotik se obavljalo disk difuzionom (Kirby Bauer) metodom. Širina zone inhibicije rasta bakterija oko ispitivanog antibiotika omogućava mikrobiologu da donese odluku da li se izolovana kultura smatra osetljivom ili rezistentnom na neki antibiotik. Ovom vrstom ispitivanja se ne dobija kvantifikacija antibiotika koja je efektivna u inhibiciji rasta ispitivanog mikroorganizma, a metoda je subjektivna i poseduje nizak stepen reproducibilnosti.
Minimalna inhibiciona koncentracija (MIC) predstavlja minimalnu koncentraciju antibiotika ( μg/mL), koji inhibira rast izolovane bakterijske populacije u invitro uslovima. Određivanje MIC broja je omogućeno korišćenjem mikrobiološke metode na Vitek platformi koju koristimo u kliničkoj mikrobiologiji Vetpro laboratorije. Omogućava brzo i pouzdano ispitivanje antimikrobne rezistencije, a rezultat pored klasifikacije antibiotika na osetljive i rezistentne uključuje i minimalnu inhibicionu koncentraciju antibiotika.
MIC vrednost je različita sa različite bakterijske vrste, sojeve u okviru iste grupe patogena, a MIC vrednost jednog antibiotika se ne može porediti sa vrednostima drugog antibiotika. Upotrebom automatskog sistema ispitivanja osetljivosti bakterija u laboratoriji Vetpro, omogućili smo najpreciznije moguće određivanje (grupe) antibiotika koja je najefektivnija protiv izolovanog mikroorganizma. MIC se izveštava kao brojčana vrednost i čini sastavni deo svakog izveštaja. Vrednosti mogu biti ispod (<=) granice merenja ili iznad (>=).
Tumačenje MIC (minimalna inhibitorna koncentracija) vrednosti
Kako se tumači MIC vrednost?
Tumačenje MIC vrednosti dobijene ispitivanjem se vrši na osnovu standarda donetih od strane CLSIa i EUCASTa. Ovim standardima su definisane granice kojima se pravi razlika između osetljivog (S), srednje osetljivog (I) i rezistentnog (R) tumačenja MIC vrednosti. Preispituju se na godišnjem nivou i dopunjavaju novim dokumentovanim podacima o mikrobnoj rezistenciji na globalnom nivou. Visoke vrednosti MICa se tumače kao rezistentno, niske vrednosti kao osetljivo. Granična vrednost* (Breakpoint) je najniža vrednost MICa kod koje počinje rezistentno (R) kao tumačenje.
MIC (ug/mL)
0.12
0.25
0.5
1
2
4
Tumačenje
S
S
S
I
I
R*
S – osetljivo. Očekuje se da će antibiotik koji se koristi u preporučenoj prosečnoj terapijskoj dozi biti efektivan tokom terapije.
I – srednje osetljivo. Očekuje se da će antibiotik koji se koristi u višim terapijskim dozama biti efektivan tokom terapije.
R – rezistentno. Ne očekuje se da antibiotska terapija antibiotikom označenim sa R bude efektivna na izolovan mikroorganizam.
Da li postoji razlika između rezistencije različitih bakterija na antibiotike?
Različite bakterije poseduju i stalno razvijaju nove mehanizme rezistencije. Zbog ovih razlika, ispitivanje rezistencije u laboratoriji mora da bude prilagođeno vrsti i soju izolovanih mikroorganizama. Podela bakterija na gram pozitivne i gram negativne predstavlja prvi korak u daljem ispitivanju rezistencije. Zbog urođenih mehanizama rezistencije koje poseduju određene bakterije, osetljivost antibiotika na koje su ovi mikroorganizmi rezistentni se ne ispituje, na primer osetljivost Pseudomonas bakterija na penicilinske preparate. Ovo je jedan od razloga zašto se antibiogram za gram pozitivne i gram negativne bakterije značajno razlikuje.
Kako odabrati odgovarajući antibiotik?
U našim izveštajima se trudimo da pravilno preporučimo antibiotike, a odluka mikrobiologa se zasniva na više različitih kriterijuma.
Polni ciklus kuje se sastoji iz 4 faze: proestrus, estrus, metestrus i anestrus.
Kod pasa proestrus traje 3-17 dana, u proseku 9 dana, toliko i estrus (3-21) dan.
Utvrđivanje estrusa se vrši na osnovu samih kliničkih manifestacija, citološkom analizom vaginalnog razmaza i određivanjem vrednosti hormona u krvi. Najbolji način za otkrivanje pravog vremena za parenje, odnosno vremena ovulacije, je određivanje vrednosti hormona progesterona u serumu i citološkim ispitivanjem vaginalnog brisa.
Početak proestrusa se ogleda u pojavi otečenosti i zacrvenjenosti vulve, promenom ponašanja, pojavom estralne sluzi kao i krvarenjem koje traje 7-10 dana, što je individualno kod svake ženke, a može i da potpuno izostane. Nakon krvarenja, tj. pri kraju samog proestrusa, 7-og i/ili 10-og dana od početka polnog ciklusa, treba izvaditi krv životinji i izmeriti vrednost progesterona.
Na samom početku ciklusa progesteron je veoma nizak i iznosi uglavnom manje od 1 ng/ml. Ukoliko životinja ne ispoljava jasne znake proestrusa, pa samim tim vlasnik ne može da odredi kada je ciklus tačno počeo, pravo vreme za uzimanje krvi se može utvrditi na osnovu vaginalnog brisa. Estralna faza pre ovulacije pokazuje veliki broj orožalih (kornifikovanih) epitelnih ćelija u vaginalnom razmazu.
Kada je više od 50 % epitelnih ćelija orožalo, tada treba pristupiti određivanju progesterona. Neposredno pred ovulaciju, vaginalni razmaz pokazuje da su sve ćelije orožale i to dominantno anuklearne (od 80% do 100%).
Kada vrednost progesterona dostigne vrednost oko 5 ng/ml za 24-48h nastupa ovulacija, kao i planiranje vremena parenja. Nakon ovulacije, jajnoj ćeliji je potrebno 48h da sazri kako bi mogla da bude oplođena i stoga se preporučuje ponavljanje parenja u naredna 2-3 dana. Posle ovulacije, koncentracija progesterona nastavlja da raste dostižući vrednost i do 80 ng/ml, koja se zadržava u narednih 60 dana, bez obzira da li je kuja ostala skotna ili ne.
Uzorak: Nivo progesterona – puna krv, najmanje 2ml
Napomena: Laboratorijska dijagnostika je samo jedna od dijagnostičkih metoda. Pojedinačna analiza nikako nije dovoljna za donošenje dijagnoze. Samo stručno lice može, na osnovu znanja, iskustva, kliničkog pregleda, kao i drugih dijagnostičkih metoda donositi zaključke.
Za sve dodatne informacije vam stojimo na raspolaganju.
Fenobarbiton je antikonvulzivni lek. Indikovan je u slučajevima akutnih napada opasnih po život pacijenta, ali i u okviru menadžmenta konvulzija tokom dugog vremenskog perioda. Fenobarbiton je najčešće prvi lek izbora u ovakvim slučajevima i dobro deluje bez obzira na primarne uzroke napada, koji mogu biti posledica trovanja, infektivnih stanja, epilepsije i/ili neoplazija na mozgu.
U slučajevima dugotrajne terapije u cilju kontrole konvulzija, redovno praćenje koncentracije fenobarbitona u krvi je od značaja za zdravlje i dobrobit pacijenata. Terapijske koncentracije koje su više od gornje vrednosti (150.0 umol/L), dovode do nepovratnih oštećenja ćelija jetre.
Na osnovu doze fenobarbitona koju pacijent unese oralno u organizam ni na koji način nije moguće predvideti koncentraciju koju ovaj lek postiže u krvi. Ovaj odnos je različit od pacijenta do pacijenta i zavisi od mnogo faktora. Jedan od njih je i vreme unosa hrane u odnosu na trenutak davanja terapije.
Praćenje i prilagodjavanje terapijske koncentracije fenobarbitona je neophodno na početku uvođenja ovok leka. Pored nekoliko protokola za praćenje koncentracije u krvi, najbitnije je posmatranje kliničke slike, odnosno stepena učestalosti konvulzija.
Preporuke ACVIMa su sledeće:
Prvi uzorak bi trebalo testirati 14 dana nakon početka terapije.
Drugi uzorak bi trebalo testirati 6 sedmica nakon početka terapije.
Na svakih 6 meseci bi trebalo kontrolisati koncentraciju u krvi, ukoliko je pacijent ima barem 2 napada u tom periodu.
Odredjivanje koncentracije u krvi bi trebalo ponoviti 14 dana nakon promena u terapijskoj dozi.
Vreme za koje se fenobarbiton razgradi u jetri pacijenta varira izmedju 24 i 72 sata. Oralna terapija bi zbog toga trebalo da se daje na 12 do 24 sata. Koncentracija u krvi varira u toku dana. Najvišu koncentraciju fenobarbiton postiže 2 do 6 sati nakon davanja terapije. Nakon toga koncentracija opada do trenutka davanja nove doze leka. Za odredjivanje koncentracije fenobarbitona se preporučuje uzorkovanje neposredno pre davanja terapije, jer je to teorijski najniža koncentracija koju lek postiže u krvi.
Pošto postoji velika individualna razlika izmedju pacijenata u metabolisanju fenobarbitona, pored praćenja koncentracije u krvi, neophodno je uzeti u obzir kliničku sliku, nalaze kliničkog pregleda, rezultate hematoloških i biohemijskih pretraga i rezultate drugih dijagnostičkih procedura.
Zbog odredjenog stepena toksičnosti u slučajevima dugotrajne terapije, potrebo je kontrolisati opšte stanje organizma uz pomoć fenobarbiton monitoring profila, opšteg profila i uz pomoć stimulacionog testa žučnih kiselina.
Bruceloza pasa je značajna zoonoza koju izaziva Brucella canis. Psi se povremeno mogu zaraziti i sa B. abortus, B. melitensis i B. suis, ali su te infekcije uglavnom vezane za kontakt sa inficiranom stokom (goveda, ovce i svinje).
Brucella spp. su fakultativni intracelularni patogeni koji se umnožavaju u makrofagima. Brucella canis je gram-negativan kokobacili koji u ćelijama domaćina može da perzistira dugo i da izazove hroničnu infekciju.
Brucella canis je prvi put opisana u SAD 1966. godine gde je prijavljen masovni pobačaj pasa rase bigl. Bruceloza kod pasa je široko rasprostranjena i endemična u Aziji, Africi i Americi. Seroprevalenca se kreće od 1% do 28%. Na osnovu istraživanja iz 2018. godine seroprevalenca kod pasa u Srbiji je iznosila 14,67%.
Bruceloza je veoma zarazna bakterijska bolest koja pogađa sve pse bez obzira na starost ili rasu, iako su najugroženiji psi koji nisu sterilisani ili kastrirani i koji se koriste za uzgoj. Bolest se kod pasa prenosi direktnim kontaktom ili putem parenja. Kliničke manifestacije bruceloze kod pasa uključuju epididimitis, atrofiju testisa i sterilitet kod mužjaka, dok je glavni simptom kod kuja abortus. Iako psi koji su sterilisani nemaju reproduktivne znake bolesti, povremeno mogu da razviju druga stanja kao što su oboljenja oka i diskospondilitis.
Brucella canis se na ljude može preneti putem kontakta sa semenom, urinom i/ili pobačenim fetusima zaraženih životinja. Infekciji su posebno izloženi vlasnici kućnih ljubimaca, ali I osobe koje su u bliskom kontaktu sa psima u odgajivačnicama, kao I veterinari. Klinički znaci bolesti kod ljudi su nespecifični I obuhvataju simptome slične gripu: temperature, glavobolja i bolovi u mišićima.
Dijagnoza
Dijagnoza kod pasa može se postaviti na osnovu reproduktivnih poremećaja. Međutim, bolest kod pasa je često asimptomatska i neki zaraženi psi imaju samo nespecifične znake bolesti.
Brucelozu kod pasa je ponekad teško dijagnostikovati, pa se često koristi kombinacija više laboratorijskih tehnika (izolacija, PCR i serološke metode).
Preporučeni test za detekciju antitela Brucella canis je brzi aglutinacioni test na pločici (RSAT – Rapid Slide Agglutination Test). Pored toga, koristi se i 2-merkaptoetanol (2ME) aglutinacioni test u epruveti (TAT).
Mogu se sprovesti i drugi serološki testovi kao što su AGID, ELISA, indirektni fluorescentni test antitela, fiksacija komplementa ili brzi imunohromatografski test. Konačna dijagnoza se može postići izolacijom B. canis iz životinje.
Za izolaciju Brucella canis, uzorci genitalnog trakta (npr. sperma, vaginalni iscedak, placenta) su često korisniji od krvi, posebno kod životinja sa reproduktivnim znacima. Brucella canis se takođe može otkriti u mleku, urinu i abortiranim fetusima, kao i u tkivima kao što su limfni čvorovi, slezina, prostata, epididimis, testis, materica, jetra, koštana srž i klinički zahvaćeni pršljenovi ili oči. Molekularne metode kao što su konvencionalni i real-time PCR se takođe mogu koristiti u dijagnostici.
Terapija se ne preporučuje pošto je dugotrajna i često bezuspešna. Nažalost, preporuka je da se zaraženi psi eutanaziraju. Stoga je veoma važno vršiti pravovremenu i redovnu kontrolu pasa.
Tumačenje laboratorijskih nalaza je važna veština koja se očekuje od svakog veterinara. Ispravno tumačenje ovih podataka vodi ispravnoj dijagnozi, a samim tim i adekvatnoj i preciznijoj terapiji.
Pri tumačenju laboratorijskih nalaza, važno je razumeti značenje svakog testa i u kakvom odnosu se rezultati međusobno nalaze.
Ovo uključuje poznavanje referentnih vrednosti za različite vrste i starosne grupe životinja, kao i mogućih uzroka odstupanja od tih vrednosti.
Laboratorijski nalazi bi trebalo da se analiziraju pre svega uzimajući u obzir kliničku sliku i anamnezu pacijenta.
Ponekad, kombinacija nekoliko blago promenjenih vrednosti može ukazivati na problem koji nije očigledan prilikom ispitivanja pojedinačnih parametara.
Takođe, veoma je važno razumeti interakcije između različitih organa i sistema organa jednog pacijenta, kao i kako različite bolesti mogu uticati na laboratorijske vrednosti.
Poznavanje tumačenja laboratorijskih nalaza je kontinuirani proces. Uz stalnu edukaciju i iskustvo, veterinari mogu unaprediti svoje veštine interpretacije, čime se poboljšava kvalitet brige koju pružamo našim pacijentima.
Saradnja sa stručnim timom specijalističke laboratorije takođe je ključna, jer njihovo znanje i ekspertiza mogu pružiti dodatnu smernice, koje su često neophodne za kompletno razumevanje nalaza.
Na našim radionicama ćemo se dotaći i ove teme. Kontaktirajte nas i informišite se više.
U svetu veterinarske medicine, inovacije u pregledima i dijagnostici igraju ključnu ulogu u poboljšanju kvaliteta života naših životinjskih prijatelja. Napredak u tehnologiji omogućio je razvoj novih alata i metoda koji znatno poboljšavaju našu sposobnost da precizno dijagnostikujemo i lečimo različita stanja.
Najnovije inovacije uključuju napredne slikovne tehnike, poput 3D ultrazvuka i digitalne radiografije, koje pružaju izuzetno detaljne slike unutrašnjosti tela životinja. Ovo omogućava veterinarima da dobiju bolji uvid u zdravstveno stanje pacijenata i donesu informisane odluke o najboljem tretmanu.
Inovacije takođe uključuju razvoj novih laboratorijskih testova koji mogu detektovati bolesti u ranijim fazama nego što je to ranije bilo moguće. Takvi testovi, u kombinaciji sa poboljšanom genetskom analizom, otvaraju vrata personalizovanom pristupu lečenju, omogućavajući nam da precizno prilagodimo tretman specifičnim potrebama svakog pacijenta.
Inovacije u pregledima su temelj budućnosti veterinarske dijagnostike. Kao veterinari, naša je dužnost da se upoznamo sa najnovijim dostignućima i integrišemo ih u našu praksu, kako bismo osigurali najbolju moguću brigu za životinje koje nam se povere.
